Priča o Petru Zrinskom i Ani Katarini Frankopan zaista je jedna od najdirljivijih i najtragičnijih u hrvatskoj povijesti. Njihova ljubav nije bila samo osobna, već je imala i politički kontekst, jer su bili vođeni željom da osiguraju bolju budućnost za svoju domovinu. Zrinska i Frankopanska urota bila je čin otpora protiv centralističke politike Beča, ali nažalost, nije uspela.
Petrovo oproštajno pismo Ani Katarini, koje nikada nije stiglo do nje, ostaje snažan simbol ljubavi i žrtve. Ovaj povijesni trenutak bio je tragičan, ali i duboko emotivan. Petar Zrinski je, u svom posljednjem trenutku, mislio na svoju obitelj, na svoju ženu i djecu, i želio im prenijeti svoju ljubav i brigu. Ana Katarina, s druge strane, bila je intelektualka i književnica, snažna žena koja je pretrpjela veliku nepravdu i gubitak.
Marko Perković Thompson pjesmom “Nepročitano pismo” na svoj način podsjeća na ovu ljubavnu priču i daje joj novi, emotivni ton. Valentinovo, kao dan ljubavi, doista je prilika da se prisjetimo ovih snažnih i tragičnih priča koje su oblikovale povijest.
A evo što je pisalo u pismu:
”Moje najdragše gospe hižne tovarušice za sada udove Anne Catharinae Groffinae Zrinske. Moje drago serce. Nimaj se žalostiti sverhu ovoga moga pisma, niti burkati. Polag Božjega dokončanja sutra o desete ore budu mene glavu sekli, i tulikajše naukupe tvojemu bratcu. Danas smo jedan od drugoga serčeno proščenje uzeli. Zato jemljem ja sada po ovom listu i od tebe jedan vekovečni valete, Tebe proseči, ako sam te u čem zbantuval, aliti se u čemu zameril (koje ja dobro znam) i oprosti mi. Budi Bog hvaljen, ja sam k smerti dobro pripravan, niti se plašim”.
“Ja se ufam u Boga vsemogučega, koji me je na ovom svitu ponizil, da se tulikajše mene hoče smilovati, i ja ga budem molil i prosil (komu sutra dojti ufam se), da se mi naukupe pred njegovim svetim thronušem u diki vekovečne sastanemo. Veče ništar ne znam ti pisati, niti za sina, niti za druga dokončanja našega siromaštva, ja sam vse na volju Božju ostavil. Ti se ništar ne žalosti, ar je to tak moralo biti. U Novem Mestu pred zadnjim dnevom mojega zaživljenja, 29 dan aprila meseca, o sedme ore podvečer, leta 1671. Naj te Gospodin Bog s moju kčerju Auroru Veroniku blagoslovi”.
Vrisak.info
